Jesenja sonata
Dok stojim ispred fontane i gledam Županiju osećam kako fontana se utišava, budi me miris pečenog kestena i čujem zvuk vetra i šuštanje opalog lišća. Odjednom osetim kako mi prolaze dani, kako mirisi oko mene dovikuju: „Hej… stani… stigla je jesen“. U tom momentu u meni čujem muziku, koja postaje sve glasnija i više ne čujem okolinu. Muzika koju čujem budi skrivene emocije. Širi se miris opalog lišća, a dani polako bivaju kraći. Rani mračevi donose tišinu koja nas priprema za kraj leta i buđenje nove sezone — jeseni. U toj tišini, naše čulo za muziku biva izoštreno. Muzika je sa nama bila i ranije, tokom toplih i glasnih letnjih dana, ali njena snaga sada dolazi do izražaja, budi skrivene emocije i pažnju koja je tokom leta bila raspršena.
Jesenja sonata nije samo muzički izraz — ona je osećaj, stanje duha koje odzvanja u svakom od nas. Dok vetar prolazi kroz žućkasto lišće, nosi sa sobom tonove ove sonate — iskrene, duboke, nežne. Jesenja sonata budi u nama one emocije koje smo tokom godine potiskivali. Sada se te emocije oslobađaju, postaju glasnije i zahtevaju da ih čujemo.
Oprezno s tim emocijama! Negujte ih kroz šetnje pod bledim jesenjim suncem, slušajte šuštanje lišća i uživajte u mirisu toplog čaja. Jesen i muzika povezuju dušu i nostalgiju, podsećajući nas koliko je život prolazan, ali i kako u nama neprekidno svira melodija koja traje.
Zato, kada jesen pokuca na vrata, zavirite u svoje unutrašnje melodije. Ne bojte se svojih tonova — oni su tu da nas vode, uče i prate kroz put kojim kročimo. Ove jeseni, započnite svoju jesenju sonatu i pažljivo je negujte.
Ako vam se dopala jesenja sonata zavirite u svet reči i melodije na mom blogu.